SUBVENCIONISANJE PRIVATNIH VRTIĆA NIJE REŠENJE NEGO DEO PROBLEMA

1024 378 Socijaldemokratska Unija

U većini vrtića čiji je osnivač Grad Beograd ove nedelje završen je žalbeni rok i donete konačne odluke o upisu dece (izuzetak su predškolske ustanove na Novom Beogradu i Zemunu, koje su tražile produženje roka). Iako je više od 1000 žalbi prihvaćeno, mnoga deca nisu ostvarila pravo na državni vrtić, kapaciteti su prepuni, a gradska vlast na ovaj problem nema adekvatan odgovor. Socijaldemokratska unija ocenjuje da se gradski Sekretarijat za obrazovanje i dečju zaštitu, na čelu sa Slavkom Gakom, ponovo pokazao nesposobnim da izmeni očigledno problematičan način i postupak upisa dece u vrtiće. Ovaj gradski sekretarijat nije pokazao ni spremnost da zaista radi u javnom interesu i reši nagomilane probleme u oblasti predškolskog obrazovanja i dečje zaštite, a pre svega nedostatak kapaciteta u državnim vrtićima, na šta vlast već godinama ima samo jedan odgovor – subvenciju boravka dece u privatnim vrtićima.
Problemi sa ovakvom politikom su višestruki.
Problem sa postupkom upisa je što se po staroj, lošoj praksi, na vratima predškolskih ustanova objavljuju samo imena dece koja su primljena u vrtiće. S obzirom na to da se komisija rukovodi vrlo spornim pravilnikom o prioritetima za upis, jasno je da ne postoje nikakvi kriterijumi i da su korupcija i nepotizam vrlo često jedini način da se dete upiše u državni vrtić. Sam tok žalbenog procesa nakon toga naprosto vređa zdrav razum, jer ostavlja mogućnost da roditelji ulože žalbu na odluku o upisu, a da ne znaju koji su bili na listi, niti zbog čega njihovo dete nije upisano.
Subvencionisanje boravka dece u privatnom vrtiću samo gomila nove probleme. Prvo, razliku u ceni usluge između privatnog i državnog vrtića snose roditelji. Drugo, čest je slučaj da u privatnim vrtićima, za razliku od državnih, ukoliko dete zbog bolesti ne dolazi, roditelji moraju svejedno da plate i te dane po punoj ceni. Treće, stanje radničkih prava u privatnim vrtićima, kao i drugde u privatnom sektoru, izuzetno je loše: zaposleni su vrlo često prijavljeni na minimalni dohodak, a razliku do ugovorene zarade primaju na ruke. Naposletku, ovakvom politikom prebacivanja javne usluge na tržište, gradska vlast i njen Sekretarijat za obrazovanje i dečju zaštitu svesno se odriču jedne od najvažnijih nadležnosti: oni se manje obaziru na potrebe porodica, a više na profit vlasnika privatnih vrtića, i odustaju od planiranja i finansiranja izgradnje novih objekata predškolskih ustanova u državnom vlasništvu.
Prvi princip predškolskog obrazovanja i dečje zaštite jeste jednako pravo na obrazovanje, a njegov osnovni cilj jeste doprinos celovitom razvoju dece ovog uzrasta, pružanjem uslova i podsticaja kako bi ona razvila svoje kapacitete, što je pretpostavka za razvoj i napredak društva. Ovi principi i ciljevi, na sreću, još uvek se nalaze u Zakonu o predškolskom obrazovanju i Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Ali da bi se vaspitno-obrazovni rad i dečja zaštita sprovodili tako da odgovaraju ovim ciljevima i principima, kao i potrebama većine stanovništva, valjalo bi mnogo dublje i temeljnije razmisliti o uslovima u kojima se obavlja ovaj veoma zahtevan, odgovoran i složen posao.
Nažalost, u stvarnosti je sve potpuno drugačije. Jedan od važnih zadataka u vaspitnom procesu jeste individualni pristup svakom detetu, kako bi se svi razvojni potencijali mogli podsticati. Da li je takav pristup zaista moguć u grupama koje broje i do četrdesetoro dece? Vaspitači često nemaju adekvatne uslove za rad, a svakodnevno su izloženi stresnim situacijama i svoj posao obavljaju bez benificiranog radnog staža, tako da nije retkost da se u grupi sa velikim brojem dece nađe vaspitač/ica koji/a zbog svog dugogodišnjeg radnog staža nije u mogućnosti da se nosi sa zahtevima posla. Pored evidentnih problema sa kojima se zaposleni suočavaju, situaciju dodatno komplikuje što se sve manje ulaže u edukaciju vaspitačkog kadra. Da li će, stoga, manje grupe dece, bolja opremljenost, edukovaniji kadar i znatno skuplja usluga u pojedinim privatnim, a urušavanje kvaliteta obrazovanja i dečje zaštite u državnim vrtićima, u stvari umanjiti princip jednakog prava na obrazovanje, a povećati klasne razlike? Odgovor je najverovatnije potvrdan.
Upravo taj odgovor čini presudnu ideološku razliku zbog koje smatramo da je takva politika neprihvatljiva – politika kontinuiranog uništavanja javnog sektora, čija žrtva postaje čak i predškolsko obrazovanje i dečja zaštita. Sve zarad povećanja privatnog profita, koji će kratkoročno možda povećati brojke BDP-a, ali će dugoročno dovesti do klasnih razlika, nejednakog prava na obrazovanje i urušavanja socijalne pravde.
Socijaldemokratska unija smatra da bi drugačija i bolja politika predškolskog obrazovanja i dečje zaštite morala značiti zaustavljanje pretvaranja javnih usluga u robu i privatizovanje javnog sektora, naročito u ovako važnim oblastima, veća ulaganja u državne vrtiće i investiranje u nove objekte predškolskih ustanova, poštovanje radničkih prava i poboljšanje uslova u kojima vaspitači/ce rade. Takva politika nije moguća sa ovakvom gradskom upravom i gradonačelnikom, koji privatni profit uvek stavljaju ispred javnog interesa, i kojima su zato prioritet raspevane fontane i megalomanski građevinski projekti, a ne vrtići. Zato takvu vlast treba smeniti i Socijaldemokratska unija će aktivno raditi na tome.

U Beogradu, 4.jula.2017.
Sekretarijat SDU