Šta nam donosi nacrt Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju?

960 640 Socijaldemokratska Unija

Ministarstvo privrede je pripremilo Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju koji će, ako bude usvojen, institucionalizovati najgore prakse proizišle iz nepreciznosti važećeg zakona, učvrstiti privilegovan položaj banaka, drastično otežati naplatu potraživanja radnicima, dobavljačima i ostalim malim poveriocima, praktično ukinuti reorganizaciju.

Da ne bude da samo kritikujemo…

Učtelj neznalica od 2013. godine realizuje projekat Pravna pomoć radnicima i malim akcionarima u slučajevima političke zloupotrebe pravosuđa zarad ekonomskih interesa, pokrenut kako bi unapredio pravno-politički položaj radnika u eri privatizacije.

U saradnji sa aktivistima radničkih grupa i pravnim timom okupljenim oko ovog projekta, krajem 2014. godine započeli smo rad na nacrtu zakona o stečaju i reorganizaciji, na osnovu iskustava projekta i radničkih borbi koje je projekat podržao. Osnovna načela na kojima je nacrt koncipiran bila su veće učešće poverilaca u stečajnom postupku i veće mogućnosti za reorganizaciju. Predvideli smo naročite garancije za učešće radnika u organima stečaja (kao grupe poverilaca kojima je zaštita kolektivnog interesa posebno otežana), i naročitu podršku radničkim grupama koje se organizuju oko projekata reorganizacije (kao grupi poverilaca posebno zainteresovanoj za reorganizaciju i opstanak preduzeća, odnosno svojih radnih mesta).

Nacrt zakona smo završili avgusta 2015. godine, i prodiskutovali ga u pojedinostima na četiri okrugla stola koja možete pogledati na našem youtube kanalu https://www.youtube.com/user/radnickodrustvo.

Uprkos brojnim pokušajima da ostvarimo saradnju sa opozicionim poslanicima u Narodnoj skupštini i drugim institucijama koje utiču na predlaganje i donošenje zakona, Nacrt nije naišao na podršku autoriteta u Srbiji. Ali je zato u slovenačkom parlamentu nedavno usvojen Zakon o radničkom otkupu (Zakon o delavskih odkupih – ZDO), koji predviđa vrlo slične mogućnosti da radnici pokrenu i otkupe preduzeća u stečaju.

Jedan od članova radne grupe koja je radila na nacrtu zakona o stečaju i reorganizaciji je za Nacrt Ministarstva privrede rekao: „Kao da su čitali naš tekst i radili sve suprotno!“

Šta nam sprema Ministarstvo privrede?

U prošlom broju Biltena objavili smo tekst „Mali i veliki stečajni poverioci“ u kom je autorka, advokatkinja Jelena Filipović, upozorila na problem da se lošim tumačenjem Zakona o stečaju uspostavila praksa da razlučni poverioci, najčešće banke, postaju članovi odbora poverilaca stečajnog dužnika iako im Zakon o stečaju to ne dozvoljava. Važeći Zakon je, kao i svi drugi koji su pre njega regulisali materiju stečaja, uvažio da su obezbeđeni poverioci u povoljnijem položaju od običnih stečajnih poverilaca, da je njihov partikularni interes izdvojen i naročito zaštićen, te da im zato nije mesto u organu u kom stečajni poverioci donose određene odluke o najboljem načinu naplate ostalih potraživanja – onih koja nisu obezbeđena. Ipak, u pojedinim predmetima se dešavalo da sud omogući razlučnim poveriocima da uđu u odbor poverilaca, to jest da odlučuju o interesima drugih.

To se vrši na taj način što se prilikom prijave potraživanja proceni da je iznos prijavljenog potraživanja razlučnog poverioca zanatno veći od iznosa sredstava koja bi se ostvarila prodajom nepokretnosti na kojoj takav razlučni poverilac ima upisano založno pravo, te se na osnovu iznosa za koji se proceni da se razlučni poverilac ne bi mogao naplatiti prodajom nepokretnosti, on fiktivno uvodi među stečajne poverioce, a preko toga u odbor poverilaca stečajnog dužnika.

Međutim dok je Jelena Filipović završavala svoj tekst, Ministarstvo privrede je sazvalo javnu raspravu o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, kojim namerava da ozakoni lošu praksu, i čak da dodatno proširi privilegovanje onih koji su već privilegovani. U obrazloženju Nacrta jasno piše:

U značajnom delu, Nacrt Zakona ima za cilj izmenu, u smislu poboljšanja položaja obezbeđenih poverilaca, i to razlučnih poverilaca.

Ovo poboljšanje počinje sa uvođenjem prava razlučnih poverilaca, odnosno uglavnom banaka, da učestvuju u odboru poverilaca, međutim tu nije kraj! Pored ravnopravnosti razlučnih poverilaca sa stečajnim poveriocima, Nacrt uvodi i:

… pravo razlučnih i založnih poverilaca da predlože ukidanje zabrane izvršenja u pogledu založene imovine stečajnog dužnika u cilju realizacije potraživanja koja ovi poverioci imaju prema stečajnom dužniku, a koji postupak namirenja sprovode samostalno upravo obezbeđeni poverioci (…) Na ovaj način, pored prethodno pomenutog cilja unapređenja položaja obezbeđenih poverilaca, postiže se i efikasnost stečajnog postupka kao i rasterećenje stečajnog upravnika od sprovođenja radnji prodaje imovine stečajnog dužnika koja je opterećena zalogom.

U prevodu, banke stiču pravo da imovinu stečajnog dužnika na koju one imaju hipoteku prodaju u postupku izvršenja, odnosno, kako autori nacrta kasnije sami kažu, „na isti način kao da založni dužnik nije u stečaju“! Pritom nam se ministar još i podsmeva argumentom da će stečaj postati efikasniji kad stečajni upravnik više ne bude imao nikakve obaveze.

Naravno, i važeći zakon predviđa da se razlučni poverioci namiruju od prodaje imovine na kojoj je njihovo potraživanje obezbeđeno, međutim ta prodaja se ipak vrši u stečajnom postupku, pa ako posle namirenja razlučnih i založnih poverilaca preostanu sredstva, ona ulaze u stečajnu masu i dele se stečajnim poveriocima. Ova mogućnost vise neće postojati ukoliko se razlučnom poveriocu odobri predlog za ukidanje zabrane izvršenja, pri čemu treba imati na umu da Zakon o izvršenju i obezbeđenju predviđa da pod određenim uslovima izvršni poverilac može da se namiri prenosom prava svojine na nepokretnosti.

Da, dobro ste razumeli – bankama će biti dozvoljeno da prisvoje imovinu iz koje bi se možda mogle namiriti i vaše zarade koje vam poslodavac nije isplatio pre stečaja. Ministarstvo privrede međutim bez trunke blama objašnjava da “se pošlo od toga da položaj obezbeđenog poverioca ne bi trebalo da bude lošiji u odnosu na ostale poverioce”!

Pravdajući drakonsko privilegovanje banaka, Ministarstvo ističe:

Projekcija je da bi ovakvo rešenje podstaklo poslovni ambijent u trenutku kada je spremnost finansijskih institucija, prevashodno banaka, da finansiraju privredu na niskom nivou. Naime, praksa iz prethodnog perioda koja je rezultirala velikim brojem nenaplativih kredita, koji su obezbeđeni imovinom ili imovinskim celinama privrednih subjekata, a usled koje nenaplativnosti je i broj stečajnih postupaka povećan, učinila je subjekte manje spremnim da se upuste u značajne finansijske aranžmane čak i u slučajevima mogućnosti obezbeđenja zalogom na imovini ili imovinskoj celini dužnika.

Svi stručnjaci sa kojima smo razgovarali o Nacrtu slažu se da predložena rešenja neće dovesti do većeg kreditiranja privrede. Naime, banke kada odlučuju o dodeli kredita za poslovne aktivnosti na prvom mestu analiziraju biznis plan i mogućnosti za otplatu kredita. Ukoliko im se poslovna ideja ne učini ostvarivom, banke sigurno neće dodeliti kredit samo zato što im zakon daje mogućnost da raspolažu stečajnom masom na štetu ostalih poverilaca.

Ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo, ali stvarni razlozi za ozakonjavanje samovolje banaka po svoj prilici leže u nastupajućoj privatizaciji javnih preduzeća. Prisetimo se samo letošnjeg protesta radnika Apotekarske ustanove Novi Sad zbog prezaduženosti, kao i protesta protiv privatizacije Telekoma. Budući da država ima sve potrebne mehanizme da javno preduzeće zaduži kod banaka, a da sa druge strane ima negativno javno mnenje o privatizaciji javnih preduzeća, odlivanje imovine javnih preduzeća kroz postupak izvršenja koji vode banke nameće se kao ugodno rešenje. Građani već mrze banke, a premijeru ne bi bilo prvi put da kuka u glas sa nama umesto da rešava probleme iz svog delokruga.

Ako vam se čini da smo otišli predaleko u pretpostavkama pozadine predloženih izmena, podsećamo vas da su bukvalno sve promene propisa o stečaju od 2000. godine do danas suštinski bile okvir za novu fazu privatizacije. No dobro, ako ovoga puta to i nije slučaj, ostaje nam samo problem da Ministarstvo privrede u Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju postavlja okvir za potpunu bankokratiju u Srbiji.

Podlo ubistvo reorganizacije

Podsećanja radi, nacrt zakona o stečaju i reorganizaciji koji je prošle godine uradila radna grupa okupljena oko Učitelja neznalice, predviđao je brojne mere kojima se reorganizacija stečajnih dužnika podstiče kao bolje rešenja od bankrota. Po našem konceptu:

  • Reorganizacija se sprovodi uvek ako postoje ekonomsko opravdani uslovi za nastavak dužnikovog poslovanja i ako se time obezbeđuje povoljnije namirenje poverilaca u odnosu na bankrotstvo.
  • Radnici i bivši radnici stiču pravo podnošenja plana reorganizacije i Unapred pripremljenog plana reorganizacije (UPPR) bez obzira na to da li su stečajni poverioci, ukoliko plan predloži najmanje 30% od ukupnog broja radnika i bivših radnika.
  • Realizacija plana reorganizacije presudno zavisi od toga u kojoj meri je plan reorganizacije zasnovan na realnim mogućnostima oporavka dužnika. Loš i nerealan plan ne može dovesti do pozitivnih rezultata. Budući da je priprema plana reorganizacije veoma važan segment, jedan od ključnih vidova pozitivne diskriminacije radnika i bivših radnika u nacrtu zakona je da troškove izrade UPPR-a i plana reorganizacije koji podnosi 30% radnika i bivših radnika snosi Fond solidarnosti. Ovi troškovi naročito podrazumevaju stručnu podršku neophodnu za usklađivanje plana sa realnim mogućnostima oporavka subjekta reorganizacije. Radnici-podnosioci plana su u obavezi da odobrena sredstva vrate Fondu solidarnosti u roku od tri godina od dana usvajanja plana.
  • Troškove realizacije plana reorganizacije koji podnosi 30% radnika i bivših radnika snosi Fond za razvoj. Radnici mogu planom predvideti da se ova sredstva konvertuju u kapital subjekta reorganizacije i da po tom osnovu steknu udele u subjektu reorganizacije, u kom slučaju radnici preuzimaju obavezu da sredstva vrate Fondu za razvoj u roku ne dužem od pet godina od dana usvajanja plana. Ukoliko ne predvide konverziju ulaganja u kapital, sredstva će Fondu za razvoj u roku ne dužem od pet godina od dana usvajanja plana reorganizacije vratiti subjekt reorganizacije.
  • Plan reorganizacije i UPPR koji podnose radnici i bivši radnici oslobađa se obaveze plaćanja naknade za mišljenje koje izdaje organ nadležan za zaštitu konkurencije i organ nadležnan za kontrolu državne pomoći.
  • Odbacuje se važeće rešenje da se plan reorganizacije ne može podneti nakon donošenja rešenja o bankrotstvu. Nakon pravnosnažnosti rešenja o bankrotstvu poverioci mogu usvojiti plan reorganizacije sve do donošenja rešenja o glavnoj deobi, ukoliko za usvajanje plana reorganizacije glasaju poverioci koji imaju najmanje 70% ukupnih potraživanja. Rešenjem o usvajanju plana reorganizacije, stečajni sudija stavlja van snage rešenje o bankrotstvu. Nakon donošenja rešenja o usvajanju plana reorganizacije, svaka dalja prodaja imovine od strane stečajnog upravnika smatra se radnjom od izuzetnog značaja, čime se dodatno štiti reorganizacija i usklađuje stečajni postupak sa njenom dinamikom.
  • Stečajni upravnik ima pravo na posebnu naknadu ukoliko se usvoji plan reorganizacije. Ovom merom se stečajni upravnik motiviše ne samo da sam podnese plan reorganizacije, već i da vodi postupak u pravcu reorganizacije ukoliko je za nju zainteresovan drugi predlagač. Predložićemo i izmene Pravilnika o osnovama i merilima za određivanje naknade za rad i naknade troškova stečajnih upravnika koje predviđaju posebnu naknadu stečajnom upravniku ukoliko Skupština usvoji plan reorganizacije, i to uvećavanje naknade za 10% ukoliko se usvoji plan reorganizacije koji je predložilo drugo lice, a za 20% ukoliko stečajni upravnik predloži i sprovede plan reorganizacije.
  • Posebnu mogućnost za nastavak dužnika kao privrednog subjekta daje odredba da ako u imovini stečajnog dužnika nakon namirenja svih poverilaca preostane stvari ili prava, stečajni sudija će rešenjem obustaviti stečajni postupak.

Nacrt koji je uradilo Ministarstvo privrede ide u potpuno suprotnom pravcu. Rokovi za podnošenje plana reorganizacije su pooštreni, što Ministarstvo ovako objašnjava:

Pojedina dosadašnja zakonska rešenja, uz različito tumačenje i različitu praktičnu primenu, dovodila su do dugotrajnih postupaka i višestrukog produženja rokova podnošenja planova reorganizacije. Nacrtom Zakona jasno je predviđen rok za podnošenje plana reorganizacije i jasno je propisana mogućnost samo jedne izmene plana reorganizacije (bilo u okviru postupka stečsaja, bilo za unapred pripremljeni plan reorganizacije).

Naravno da treba sprečiti beskrajno produženje rokova, to se podrazumeva. Međutim ostaje pitanje zašto se i dalje ne dozvoljava podnošenje plana reorganizacije nakon donošenja rešenja o bankrotstvu? I iskustvo i zdrav razum nalažu da zamislimo situaciju u kojoj će godinu dana nakon donošenja rešenja o bankrotstvu neki pogon stečajnog dužnika ostati neprodat, a na tržištu će se iznenada stvoriti uslovi za njegovu reorganizaciju. Šta to tačno štiti Ministarstvo privrede kad ne dozvoljava da se opisana situacija razreši u korist svih učesnika u postupku, očuvanja delatnosti dužnika i radnih mesta?

Istovremeno dok ograničava mogućnosti za reorganizaciju, Ministarstvo predviđa veće mogućnosti za izdavanje stečajnog dužnika u zakup:

Na prvom mestu, otvorena je mogućnost da predmet zakupa ne bude samo poseban deo imovine ili imovinska celina stečajnog dužnika, već i stečajni dužnik kao pravno lice. Predloženim rešenjem je omogućeno da stečajni dužnik nastavi da posluje u okvirima dotadašnje delatnosti, čime se obezbeđuje očuvanje sredstava stečajnog dužnika i očuvanje radnih mesta, uz specifičnosti činjenice da je privredno društvo u stečajnom postupku. Na taj način se doprinosti vrednosti stečajnog dužnika u slučaju prodaje kao pravnog lica, dok se trećim licima, potencijalnim kupcima, omogućava da – pored pravnog lica, steknu i profesionalnu radnu snagu, upoznatu sa procedurama i načinom rada. Dakle, ovakvo rešenje uvećava mogućnosti efikasne i uspešne prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, jer bi treća lica svakako mogla da pokažu daleko veću zainteresovanost za kupovinu stečajnog dužnika koji je poslovno aktivan u sferi svoje delatnosti.

Ako Ministarstvo već želi da uključi treća lica i time podstakne nastavak poslovanja dužnika, što zvuči kao dobra ideja, zašto se to čini tako što im se omogućava zakup dužnika kao pravnog lica? Zašto im se ne da pravo da i oni podnesu plan reorganizacije, što je daleko transparentniji postupak od izdavanja dužnika u zakup?

Dugoročno gledano, pooštravanje uslova za podnošenje plana reorganizacije sa jedne strane, i potpuna liberalizacija zakupa stečajnog dužnika sa druge strane, verovatno predstavljaju najštetnije aspekte Nacrta. Pitamo se ko će više ikada imati interes da predloži plan reorganizacije i da radi na njegovom ispunjenju, kada ima mogućnost da uzme preduzeće u zakup bez ikakve odgovornosti osim da plaća kiriju. I ovde se postavlja pitanje zašto u Zakonu o stečaju uopšte imamo institut reorganizacije? Poštenije bi bilo da se reorganizacija potpuno ukine, nego da se fiktivnom mogućnošću reorganizacije, koja postoji samo na papiru, subjekti u stečaju dovode u zabludu da zakonodavac ima na umu razvoj privrede i društva.

Očigledno je da jedino što zakonodavac ima na umu jeste jačanje samovolje finansijskih centara moći, i produbljivanje nesigurnosti i ranjivosti svih ostalih.

Tekst je napisan na osnovu više razgovora koje su prošle nedelje povodom Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju vodili članovi Učitelja neznalice, radne grupe koja je radila nacrt zakona o stečaju i reorganizaciji, kolektiva Marks21 i Socijaldemokratske unije.

Uredio: Ivan Zlatić