REALAN STRAH PREKARIJATA

610 331 Socijaldemokratska Unija

Brojne su prepreke da se radnici koji nemaju stalno zaposlenje organizuju radi zaštite svojih prava. Praktično sve što savremeni prekarni radnik jeste, odudara od mukotrpno stečenih veština i dobrih praksi sindikalnog organizovanja, a „tradicionalni sindikati štite u pravnom i drugom smislu samo one radnike koji su stalno zaposleni“, kaže naš sagovornik Branko Kalajanović, predsednik Statutarnog odbora Konfederacije slobodnih sindikata (KSS). „Ali s obzirom da je na tržištu sve više onih koji su u prekarnom radnom odnosu, postoji potreba da sindikati pokriju i tu oblast.“

Konfederacija okuplja pretežno radnike u javnom sektoru. Sa kojim oblicima prekarijata ste se do sada susretali?

BK: Pre svega sa onima koji rade po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima u javnom sektoru, a takvih je sve više. Broj stalno zaposlenih se i u javnom sektoru neprestano smanjuje. Recimo kad se radilo restrukturiranje javnog sektora velike grupacije, oni koji su radili higijenu i obezbeđenje, su pod našim kolektivnim ugovorom prešli u nove firme. Pošto da su oni sada tamo u prekarnom odnosu imamo ta iskustva. Oni su, barem u prvom periodu bili odlično zaštićeni, jer je postojala obaveza zaštite od pet godina. Ali oni koji su se posle toga zapošljavali su potpuno nezaštićeni. Imaju pravo da budu članovi sindikata, ali u rukovodstvima tih sindikata su najčešće ljudi koji rade u direkciji, pa mislim da je potpuno jasno kakvu će radno-pravnu zaštitu imati članovi sindikata kad su im rukovodioci u sukobu interesa – i menadžeri, i sindikalni rukovodioci.

Takođe sve je veća grupacija ljudi koji rade preko agencija za posredovanje u zapošljavanju, i pored toga što ne postoji zakon o koji definiše rad ovih agencija, već one rade na neke druge načine. Ono što su nekada bile omladinske i studentske zadruge sada postaju privatne agencije. Procena je da na tržištu ima oko sedamdeset hiljada prekarnih radnika koji rade preko takvih agencija. Sindikati bi morali da poklone pažnju ovim radnicima jer ih ima puno, pa bi njihovo organizovanje pomoglo jačanju reprezentativnosti sindikata, a za same prekarne radnike bi bilo još značajnije da postoji subjekt koji štiti njihova prava. Postoji još jedna grupa prekarnih radnika, koji rade preko agencija koje im traže posao u inostranstvu. Treba zaštititi i njihova prava, pre svega pravo na bezbedan i zdrav rad.

Kako sindikati mogu da utiču na položaj prekarnih radnika?

BK: Jedan od načina je da se ti ljudi zaštite proširenim dejstvom granskih kolektivnih ugovora u delatnostima u kojima oni rade, to jest da se na njih proširi dejstvo kolektivnih ugovora koje su na nivou grane ispregovarali sindikati za stalno zaposlene radnike. Drugi način bi bio da prekarni radnici u svojim preduzećima budu pod zaštitom kolektivnog ugovora, pa da tako nađu interes da se učlane u već postojeće sindikalne organizacije. Treći način bi bio da velike sindikalne centrale eventualno formiraju posebne strukture koje će definisati kao sindikate prekarnih radnika, ili sindikate agencijskih radnika. Ne znamo tačno kako će izgledati zakon o radu agencija za posredovanje, mada ne možemo očekivati da će dati puno prostora za organizovanje radnika, znajući kakvi su zahtevi „velikog brata“.

Na koga misliš?

BK: Da navedem samo jedan od subjekata koji značajno utiču na kreiranje radnog zakonodavstva u Srbiji, a i kreiranje nekih drugih životnih pitanja, to je Savet stranih investitora. Pouzdano znam da insistiraju da agencijski radnici u zakonu dobiju što manja prava. Radna grupa za izradu zakona, u kojoj učestvuju i sindikati, i KSS kao članica radne grupe, hoće da unese u zakon prava iz međunarodnih konvencija, koja je Međunarodna organizacija rada definisala u konvencijama čiji smo mi potpisnici. Jedna od glavnih stvari za zaštitu prekarnih radnika je sindikalno organizovanje i potpisivanje kolektivnih ugovora. Ukoliko uzmete konvenciju 181 videćete da su prava na organizovanje i kolektivno pregovaranje pod a i pod b. Ukoliko bi se to unelo u zakon o radu agencija za lizing radnika onda bi bilo lakše da se to kasnije sprovede u praksi.

Gde misliš da treba da se ustanovi pravo sindikalnog organizovanja radnika iznajmljenog na lizing? Da li u agenciji koja ga je iznajmila, ili tamo gde stvarno radi?

BK: Ima argumenata i za jedno i za drugo, što samo znači da organizovanje ovih radnika ne može ličiti na tradicionalno članstvo u sindikatu i da se moraju tražiti novi načini. u idealnom slučaju, ako bi prekarni radnici bili organizovani preko delatnosti, ili grane u okviru velike centrale, onda bi bili pokriveni sa zastupanjem na oba mesta, ali takvu situaciju najčešće nećemo imati. Sa jedne strane, ako su angažovani preko agencije onda očigledno ne bi mogli da budu sindikalno organizovani kod korisnika gde rade. A opet, sa druge strane ako pogledamo jedno od najvažnijih pitanja, a to je pitanje bezbednosti i zdravlja na radu, ono očigledno mora da bude definisano kod korisnika. Videćemo kako će zakon da izgleda, pa ćemo se i mi odrediti kako bi mogli da zaštitimo tu veliku grupaciju radnika.

Šta je po tvom iskustvu najveća prepreka sindikalnom organizovanju prekarnih radnika?

BK: Prepreke su na svakom nivou. Prvi problem je što sindikati ovako uljuljkani ne prihvataju te radnike, po onoj staroj izreci: „Sirotinjo i bogu si teška“. Rukovodiocima sindikata koji na svaki način izbegavaju konflikte ne odgovara da članovi sindikata budu prekarni radnici, jer to je definitivno izvor problema. Drugi problem je što i ti mladi ljudi uglavnom nemaju poverenje u sindikate, misle da sindikati nemaju dovoljno uticaja da ih zaštite kod poslodavca. I naravno uvek je prisutan i strah od poslodavca, ukoliko potpišu pristupnicu sindikatu da bi mogli da snose posledice, pa čak i da izgube posao.

Sa strahom je najteže boriti se.

BK: Moje iskustvo je da je taj strah dosta realan. Vlasnici agencija za zapošljavanje su ljudi iz opasnog miljea. Ili su bliski političkim strukturama, ili su kontraverzni ljudi iz biznisa. Obzirom da su kod nas labavi uslovi za osnivanje agencija, dovoljno je da se prijave ministarstvu i da imaju minimum osnivačkog kapitala, onda nema ni neke posebne odgovornosti prema ljudima kakva postoji u ozbiljnim zemljama, poput Slovenije, gde vlasnici agencije moraju da polože bankarsku garanciju u visini od 25.000 evra, pa ako dođu u problem sa isplatom radnika uvek se povuče bankarska garancija da se radnici naplate, a agencija posle neka vidi kako će ona da se naplati po ugovoru koji je sklopila sa korisnikom usluga. Na taj način bi se otklonio jedan od razloga za strah. Posebno su uplašeni ljudi koji su hranioci porodice, kao i oni koji su podigli kredite. Najmanji strah je kod mladih i studenata, koji nekada i žele da rade privremeno i povremeno jer im je novac trenutno potreban, pa nisu ucenjeni kao radnici.

Ako je strah realan, šta misliš o tajnom organizovanju? Da li je za tebe prihvatljivo da se prekarni radnici uključuju u sindikat bez znanja poslodavca?

BK: Da u prvoj fazi, dok se ne stekne poverenje radnika u sindikat, i dok se ne vidi šta tačno da se radi, ali kod takvog tajnog organizovanja krajnji cilj mora biti da oni u određenom trenutku formiraju sindikalnu organizaciju, registruju je, potpišu pristupnice i pristupe kao organizacija nekoj grani ili centrali od koje bi dobili radno-pravnu zaštitu. Za svakog zaposlenog je najvažnije da on za svoj rad bude pristojno plaćen. Ukoliko se ugovorom, ili zakonom definiše ono što stoji u direktivi Evropske komisije 2008/104, da radnik angažovan preko agencija ima istu zaradu koliku i uporedni radnik kod korisnika za istu struku i isti rad, onda bi postojao prostor za organizovanje i rad sindikata. Ali ukoliko pored toga što je prekarni radnik i što mu je nesigurno koliko će se zadržati na poslu, još bude nesigurna i zarada, ako se njegovo pravo na zaradu svede na minimalnu cenu rada koju definiše Socijalno-ekonomski savet, koja trenutno iznosi 130 dinara po satu, a ni nju deo poslodavaca to ne prihvata, o kakvom onda motivu za sindikalno organizovanje možemo da pričamo?

 

Razgovor vodio Ivan Zlatić

  • Postavljeno u:
  • Blog